Naslov (srp)

Авангардне архитектонске праксе : експеримент као естетичка и политичка категорија : докторска дисертација

Autor

Drobnjak, Boško, 1988-

Doprinosi

Šuvaković, Miodrag, 1954-
Kuletin Ćulafić, Irena, 1979-
Ignjatović, Aleksandar, 1969-
Đukanović, Zoran, 1962-
Mako, Vladimir, 1958-
Nikolić, Marko, 1977-

Opis (eng)

This dissertation represents a theoretical contribution to the study of the phenomenon of thearchitectural avant-garde during the long 20th century and its transformation – in relation to theoriginal meaning and action of this practice – in contemporary era, at the beginning of the 21 st century.The research primarily starts from the following hypothesis: the action of authentic architecturalavant-gardes is conditioned by a totalitarian and repressive social structure. Therefore, the dissertationpoints out the turn that happened in contemporary times, in which the current pseudo-avant-gardearchitectural forms are allowed, expected and encouraged. In this regard, such practices are not basedon a progressivist and emancipatory character, as was the case with previous architectural avant-gardephenomena, but mostly on a formal formative action based solely on experimentation within thearchitectural form and its language, excluding any broader critical and political potential of disruptingthe socio-political constellation of multinational consumer capitalism. The research is based on acritical-theoretical approach, analysis and interpretation of the architectural avant-garde, with a closerfocus on experiment, that is, research through architecture and art. The subject of the dissertation arethose experimental, radical, subversive and excessive architectural practices that aimed to change theentire world, as well as everyday forms of life in the space of sociality. The primary focus is on thespecific experimental and radical practices that aspire to aesthetic revolutions – those architecturalrevolutions that significantly affect not only the sensory dimension of the individual, but also includeall the surrounding social and political components through which the world is understood, perceivedand experienced. The goal of this study is to theoretically examine and establish the place of theavant-garde within the theories of architectural and urban practices, that is, to offer an answer to thequestion of how radical avant-garde architecture provokes and challenges, changes and reorganizesthe everyday life of the human community. Thus, through three central chapters, four theoreticalconceptions of the avant-garde in architecture are critically interpreted: historical architectural avant-garde, architectural neo-avant-garde, architectural post-avant-garde and the phenomenon ofarchitectural avant-garde in contemporary times. The task is to shed light on the influence of theradical, experimental and subversive acts characteristic of the avant-garde phenomenon of thedevelopment of architectural thought, ideas and practice. The dissertation establishes a newtheoretical-critical division – artistic-architectural avant-garde and the aesthetic-architectural avant-garde, from the perspective of which are observed the architectural objects and projects that werecreated between the two world wars (historical avant-garde), in the first decades after the SecondWorld War (neo-avant-garde) and postmodern and contemporary periods. At the end, the researchoffers a systematization of the axioms of avant-garde architectural practice in the diachronic andsynchronic frames.

Opis (srp)

Рад представља теоријски прилог проучавању феномена архитектонске авангарде током дугог20. века и њене трансформације – у односу на изворно значење и деловање ове праксе – усавремености, почетком 21. века. Истраживање примарно полази од следеће хипотезе:деловање аутентичних архитектонских авангарди условљено је тоталитарним и репресивнимдруштвеним устројством. Стога се радом указује на обрт који се десио у ери савремености, ау коме се актуелне псеудо-авангардне архитектонске форме дозвољавају, очекују и подстичу.С тим у вези, такве праксе се не заснивају на прогресивистичком и еманципаторскомкарактеру, као што је то био случај са претходним архитектонским авангардним феноменима,већ понајвише на формалном обликовном деловању базираном искључиво наекспериментисању унутар архитектонске форме и њеног језика, искључујући сваки ширикритички и политички потенцијал ремећења друштвено-политичке констелацијемултинационалног потрошачког капитализма. Истраживање се базира на критичко-теоријском захвату, анализи и интерпретацији архитектонске авангарде, са ближим фокусомна експерименту, односно истраживању кроз архитектуру и уметност. Предмет рада су онеексперименталне, радикалне, субверзивне и ексцесне архитектонске праксе које су имале зациљ целокупну промену света, као и свакодневних облика живота у простору друштвености.Конкретан фокус је на специфичним експерименталним и радикалним праксама које тежеестетским револуцијама – оним архитектонским револуцијама које значајно утичу не само начулну димензију појединца, већ укључују и све окружујуће друштвене и политичкекомпоненте путем којих се свет разуме, опажа и доживљава. Циљ ове студије јесте да сетеоријски испита и успостави место авангарде у оквиру теорија архитектонских иурбанистичких пракси, односно да се понуди одговор на питање на који начин радикалнаавангардна архитектура провоцира и изазива, мења и реорганизује свакодневни живот људскезаједнице. Тако се кроз три централна поглавља критички интерпретирају четири теоријскеконцепције авангарде у архитектури: историјске архитектонске авангарде, архитектонскенеоавангарде, архитектонске поставангарде и феномен архитектонске авангарде усавремености. Задатак је да се расветли утицај радикалног, експерименталног и субверзивногизраза својственог авангардном феномену на развој архитектонске мисли, идеја и пракси. Ураду се успоставља нова теоријско-критичка подела на уметничко-архитектонске авангардеи естетско-архитектонске авангарде из чије перспективе су посматрани, обрађени ианализирани архитектонски објекти и пројекти који су настали између два светска рата(историјске авангарде), у првим деценијама након Другог светског рата (неоавангарде) ипериодима постмодерне и савремености. На крају истраживања понуђена је систематизацијааксиома авангардне архитектонске праксе у дијахронијском и синхронијском смислу.

Opis (srp)

Архитектура и урбанизам - Историја, теорија и естетика архитектуре и визуелних уметности иобнова градитељског наслеђа / Architecture and Urbanism - History, Theory and Aesthetic of Architecture and Visual Arts and Renewalof Аrchitectural Heritage Datum odbrane: 25.09.2023.

Jezik

srpski

Datum

2023

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 3.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 3.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/at/legalcode

Predmet

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Teorija arhitekture

architectural practices, avant-garde architecture, experiment in art and architecture, interdisciplinary theory, aesthetics of architecture, theory of ideology

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Teorija arhitekture

архитектонске праксе, авангардна архитектура, експеримент у уметности и архитектури, интердисциплинарна теорија, естетика архитектуре, теорија идеологије