Naslov (srp)

Социјалистички реализам у архитектонској и урбанистичкој теорији и пракси Југославије : докторска дисертација

Autor

Živančević, Jelena, 1977-

Doprinosi

Ignjatović, Aleksandar, 1969-
Mako, Vladimir, 1958-
Kadijević, Aleksandar, 1963-
Šuvaković, Miodrag, 1954-
Manojlović-Pintar, Olga, 1966-

Opis (srp)

Социјалистички реализам се најчешће интерпретира као наметнута доктрина чије се репресивне одлике траже по форми, углавном у односу на нешто друго: у опозицији на модернизам, као повратак стилова 19. века, као протопостмодернизам у коме архитектонски елементи „говоре“ о репресивности режима, или се пак од потраге одустаје и констатује монструозна еклектична мешавина нејасних естетских начела. Истраживања овог правца у уметности Југославије додатно су одређена стигмом југословенско-совјетског сукоба, и по правилу се одликују тражењем југословенског „трећег“ пута, то јест, истицањем разлика у односу на совјетску праксу и проналажењем отклона од наводног соцреалистичког естетског шаблона за који се ни у совјетском контексту није знало шта тачно представља, све полазно са тезом да је укинут 1948. године, иако је тек тада проглашен са партијске говорнице. У овом раду се полази од става совјетских теоретичара: да социјалистички реализам није био стил него метод уметничке производње, те да га као таквог и не треба разматрати по форми. Одлике датог метода нису наиме неопходно долазиле из домена уметности - вишедеценијску изградњу власти Јосифа Стаљина обележило је подвођење свих друштвених сегмената под окриље државе, односно, тотализација друштва интегрисањем политичког интереса у све, од економије до приватног живота. Промена политичких стратегија је, самим тим, и заиста могла да налази свој одраз у свакој па и у уметничкој пракси, која је заузврат, као део тоталног механизма, разрадом партијских иницијатива у широком кругу стручне јавности једнако учествовала у конструисању политичког система. До дијалектичке повезаности политике и уметности није се стигло декретом – социјалистички реализам (1934) и теорија одраза Тодора Павлова (1936) били су накнадна експликација датог стања, што треба узети у обзир и када се траже разлике у односу на случај Југославије. Покушај да се читаво југословенско друштво постави на нове социјалистичке основе није се могао спровести применом него планским и систематским увођењем совјетског економског и културног модела, у односу на конкретне историјске, економске, политичке и културолошке услове. Како је увођење социјалистичког реализма ту било непосредно везано са интересима Комунистичке партије Југославије, која га је прво пропагирала а онда по промени спољнополитичких околности и укинула, у раду се анализира развојни пут спреге политике и уметности која је у успостављана по совјетском узору: од предратних расправа на уметничкој левици, преко припреме и iv спровођења Петогодишњег плана после Другог светског рата, до одрицања од совјетског модела по обнављању веза са Западом 1950. године. У томе се уместо по форми и констатовања репресије над уметницима, па тиме и њихове невиности пред датим системом, социјалистички реализам разматра као метод конструкције и дистрибуције моћи у домену уметности, и као такав тражи у међупростору између наредби Партије и појединачних дела: у институционалном оквиру и организацији грађевинске и пројектантске праксе, програмским карактеристикама планова и пројеката, самом процесу изградње, архитектонској критици и теоријским поставкама техничких наука и уметности. За ове аспекте се претпоставља да, уз компаративну анализу дешавања на унутрашањем и спољнополитичком плану, пружају бољи увид у разноврсност, суптилност и тоталност политичког деловања у домену архитектуре и датом контексту, колико и у ангажман архитектонске праксе на остварењу програма Партије. У раду се, другим речима, отвара питање како је под окриљем социјалистичког реализма власт градила архитектуру, али и како је архитектура градила власт.

Opis (srp)

Архитектура и урбанизам - Историја, теорија и естетика архитектуре и визуелних уметности и обнова градитељског наслеђа / Architecture and urban planning - History, theory and aesthetics of architecture and visual arts and preservation of architectural heritage Датум одбране: 30.10.2012.

Opis (eng)

Socialist realism is usually interpreted as an imposed doctrine whose repressive features are sought in form, mainly in relation to something else: in opposition to modernism, as a return to styles of the 19th century, as proto-postmodernism in which the architectural elements "speak" of the repressiveness of the regime, or the quest is given up on altogether for a monstrous eclectic mix of obscure aesthetic principles to be affirmed. Art historiography of Yugoslavia is additionally determined by the stigma of Yugoslav-Soviet conflict, and is typically characterized by seeking the Yugoslav 'third way', that is, by emphasizing differences over Soviet practice and finding deviations from the alleged socrealistic aesthetic pattern, which was not properly defined in the Soviet context either, all based on the claim that it was abolished in 1948, although it was only then declared by the Party. This dissertation is based on the position of Soviet theorists: that socialist realism was not a style but a method of artistic production, that as such should not be analyzed in form. The characteristics of a given method were not necessarily coming from the domain of art - several decades of Joseph Stalin’s building of power marked the procuring of all segments of society under the aegis of the state, that is, the totalization of society by integrating political interests in everything, from the economy to private life. The changes of political strategies were ultimately able to find their reflection in each, and therefore in artistic practice, which, in turn, as a part of that total mechanism, elaborated Party initiatives in a wide range of experts and thus constructed the political system. The dialectical relationship of politics and art had not occurred by decree - Socialist Realism (1934) and the Theory of reflection of Todor Pavlov (1936) were the subsequent explication of the given system, which should be taken into account when seeking differences in relation to the case of Yugoslavia. The attempt to place the entire Yugoslav society on a new socialist basis could not have been carried out by applying, but rather by planned and systematic enforcing of Soviet economic and cultural model, according to specific historical, economic, political and cultural conditions. The enforcing of socialist realism was also directly related to the interests of the Communist Party of Yugoslavia, which firstly endorsed it and then, after the circumstances in foreign policy have changed, abolished it. Therefore, this study tracks the development of the coupling of politics and art that was introduced in Yugoslavia after the Soviet example: from pre-war debates between left wing artists, through the preparation and implementation of the Five Year Plan after the Second World War, to the renunciation of the Soviet model after the relations with the West were restored in 1950. In that, instead of analyzing it in form or vi proclaiming the repression of artists, and thus their innocence in front of the system, socialist realism is considered a method of construction and distribution of power in the domain of art, sought in the opening between Party directives and individual works: in the institutional framework and organization of construction and design practices, program characteristics of plans and projects, the process of building, as well as in architectural criticism and theoretical principles of technical arts and sciences. These aspects, along with a comparative analysis of events in internal and foreign affairs, are assumed to provide a better insight into the variety, subtlety and the totality of political action in the field of architecture and a given social context, as well as in the involvement of architectural practice in carrying out the political agenda of the Party. The dissertation, in other words, raises the question of how under the auspices of socialist realism the government built architecture, but also how architecture built the power.

Jezik

srpski

Datum

2012

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-SA 2.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Deliti pod istim uslovima 2.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-sa/2.0/at/legalcode

Predmet

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija arhitekture i urbanizma

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija arhitekture i urbanizma

социјалистички реализам, метод, архитектура, политика, Петогодишњи план,тотализација