Признај да си жив
Први сусрет са Милојем Радовићем – нарочито ако се одигра у једној од кључних координата савремене српске поезије: под крошњама иза Аџића куће – лако се настани у трајном сећању, јер човеку већ после неколико размењених реченица постаје јасно да се сусрео са једним од људи старинског кова, који се препознају по господствености у држању, а ненаметљивости у опхођењу. Премда увек доброћудан и благ – попут оних ведрих појединаца који добро разумеју децу и умеју да измаме дечји осмех – Радовић поседује животна искуства која би код неког другог била повод за другачија и знатно негативнија расположења. Међутим, ратне доживљаје, стечене на Кошарама 1999. године, овај књижевник успева да симболички превазиђе стваралачки их сублимирајући у различите уметничке – прозне и поетске – облике. Све наведене појединости које одликују песничку личност Милоја Радовића (говорна једноставност, достојанствена дискретност, осетљивост за дечји свет и болно неговање ратних сећања) као да су се равномерно распоредиле и донекле сјединиле у фином лирском ткиву његове нове збирке, објављене у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани” под насловом Чекам да дођу речи (2024).
srpski
2025
© All rights reserved