Свети Сава у српској поезији за децу
Тринаести век је доба великог српског процвата јер су се држава, црква и култура нашег народа најпре одважиле да крену путем оса мостаљења, по том су на одрешит начин посведочиле моћ уну трашњег уздизања, што је на крају, као круна ових просперитетних кретања, резултирало укључива њем аутентичних српских традиција у разуђене токове европске и медитеранске цивилизације. За равноправно учешће у духовном богатству византијског културног круга није била, како истиче Димитрије Богдановић, потребна са мо „независна држава и самостална, аутокефална црква него и свој улог у оп шту хришћанску културу тога света”1 . Премда се наречени подвизи с ра злогом уписују у заслуге различитим припадницима лозе Немањића, на са мом почетку и у самој основи целокупног српског напретка у тринаестом ве ку пребива пре свега светли, а тмином потоњих столећа нетакнут, лик Светога Саве. Спајајући у својој личности духовно узвишену природу вели ког молитвеника и испосника, с једне стране, и истанчано осећање за поли тичкодипломатско и држа вотворно деловање, с друге, син Стефана Немање је животу српског народног бића обезбедио сигурно црквено окриље, уста новио му правни поредак, утврдио главне правце будућег културног разво ја, и тиме га учинио духовно самосталним и идентитетски јединственим.
srpski
2024
© All rights reserved