Аждаје, Баба Роге и свакојаки ршуми
За стваралаштво Љубивоја Ршумовића везан је својеврстан парадокс: иако је поезијом почео да се бави још као средњошколац, а пре збирке песама Ма шта ми рече из 1970. објавио две збирке прича за децу (Тандара Мандара из 1966. и Причанка из 1967), годинама пре штампања своје преломне песничке збирке био је сматран етаблираним песником за децу. Томе је допринело његово присуство у медијима, тачније његове иновативне и духовите емисије за децу – на радију од краја педесетих, па на телевизији током шездесетих година прошлог века. Тако се догодило да је пет година пре објављене збирке песама ушао у антологију савремене поезије за децу Боре Ћосића Дечја поезија српска у едицији Матице српске и Српске књижевне задруге Српска књижевност у сто књига (1965). Ћосићев одабир младог песника невероватнији је утолико што је од три уврштене песме штампана само једна, „Уторак вече – ма шта ми рече“. То, такође, показује да су и „радијска“ и „телевизијска“ поезија сматране легитимним књижевним текстовима који могу да се нађу у антологији. Одличан пријем поезије за децу брзо га ситуира као вероватно најпопуларнијег песника последње трећине прошлог века. О томе сведочи и чињеница да је свега осам година после поменуте збирке постао писац из лектире (избор песама Хајде да растемо из 1978) где се, с правом, задржава до данашњег дана. И даље, свега четрнаест година после Ма шта ми рече, Душан Радовић му даје важно место у својој заветној Антологији српске поезије за децу (1984), уверен да је он најрепрезентативнији песник модерног доба, онај којим се завршава лук српске поезије за децу „од Змаја до Ршумовића“. Четрдесетак година после Радовићеве антологије, дубоко у 21. веку, Ршумовић несумњиво заузима место омиљеног, многим наградама овенчаног песника који пуни сале публиком свих узраста, чији стихови се знају наизуст, један од оних песника који уверава своје читаоце да време поезије није прошло.
srpski
2023
© All rights reserved