Naslov (srp)

(Не)могућности дијалошке критике у српској књижевности

Autor

Стојановић, Лола

Publisher

Opis (srp)

Књига Критичари у дијалогу: Р. Константиновић, Н. Петковић, А. Јерков о српској поезији 20. века Бранка Вранеша објављена је у издању Савеза славистичких друштава Србије, у склопу едиције Славистички списи 2023. године. Сâм наслов монографије покреће важно питање критичког дијалога који данас, можда више него у претходним деценијама, недостаје српској академској заједници. Једна од основних тенденција ове књиге огледа се у покушају успостављања критичког дијалога, дакле, у сагледавању дијалошке концепције критичког мишљења као облика својеврсне блискости међу критичарима. У том кључу треба разумети и улогу јежа на корицама Вранешове монографије као омаж Шопенхауеровој параболи, али и Александра Јеркова, који је приметио да се књижевни критичари „морају каткад загрлити, али само тако да једни другима своје бодље не протну кроз крхко тело“ (Јерков 2009: 10). Чини се да Бранко Вранеш унапред рачуна на одсуство благонаклоности академске политике, премда не и академске заједнице као такве, у сусрету с књигом која је провокативна, и то бар из два разлога. Први је његова намера да упоредо сагледа два књижевна критичара чије су методологије отвориле два хоризонта књижевнотеоријског проучавања српске књижевности од друге половине XX века до данас. Успостављање дијалошке везе између Радомира Константиновића и Новице Петковића подразумева и дијалог Бранка Вранеша са савременим опонентним критичким струјама, које укључују и разлике у методолошкој аргументацији и разлике у идеолошким погледима. Стога је јасно да суоднос Константиновића и Петковића „може изазвати различите реакције“, али је још важније показати да су приступи ових критичара конститутивни за проучавање српске поезије XX века и дан-данас. Други, можда провокативнији моменат монографије тиче се позиционирања постхерменеутичке теорије српске књижевне имагинације коју успоставља Александар Јерков. Разлагање Јерковљевих постхерменеутичких постулата, који до овог тренутка готово да стоје усамљено на српској теоријској сцени, отвара још једну раван дијалога – између Вранеша, тада доцента, и Јеркова, његовог професора и ментора, али и између Вранеша и оног дела академске заједнице који се оглушује о значај и вредност постхерменеутичке методологије проучавања књижевности. Имајући у виду да однос између критичара не подразумева увек слагање и прихватање, Бранко Вранеш концепцијом дијалога упућује на нужност проналажења мере шопенхауеровског одстојања, те би можда ова књига могла да отвори простор за будуће дијалоге ослобођене „тотализациј[е] идеолошког мишљења о смислу универзитета и смислу књижевности“ (Вранеш 2023: 9).

Jezik

srpski

Datum

2024

Licenca

© All rights reserved

Deo kolekcije (1)

o:25609

Факултет за образовање учитеља и васпитача Уни...