Naslov (srp)

Музеализација археолошког наслеђа у музејском окружењу: искуство у Србији у ХХ и на почетку XXI века : докторска дисертација

Autor

Mihailović, Tatjana, 1964-

Doprinosi

Jeremić, Gordana, 1972-
Krstović, Nikola, 1974-
Palavestra, Aleksandar, 1956-
Popadić, Milan, 1979-
Božić Marojević, Milica, 1980-
Špehar, Olga, 1978-

Opis (eng)

The subject of this research is the problematisation of processes of musealisation ofarchaeological heritage in modern society. Those processes have a dual character. On the onehand, it is the question of interpretation of a chronologically very distant past, which is thesubject of archaeological research as the main source of scientific knowledge about it. On theother hand, there is a question of presentation of archaeological artefacts and dissemination ofknowledge, where the main role is played by museums through their exhibition narratives.Hence, the subject of research is between two cognitive contexts: archaeological theories andpractices, which the understanding and interpretation of the past depend on, and museology andmuseography, which museum narratives rely on. The research focuses on the experiences inSerbia, starting from the 19th century, when the first museum institutions were formed, before allthe National Museum in Belgrade, and when archaeology as a scientific discipline was founded,through the twentieth century as the most dynamic period, up to and including the first decade ofthe 21st century.The starting point of our hypothesis was that there is a clearly established relationshipbetween cultural-historical archaeology, as the main archaeological paradigm in Serbia and thetraditionally understood archaeology, whose museographic elements are still the dominantconcept in Serbian museums. This relationship led to the specific development of museumactivity and exhibition models as the main way in which the artefacts of the ancient past as directtestimonies, but also as knowledge about it, are present in the society and the public.Therefore, archaeology and museology-heritology make the very basis of themethodology of this research, while the research itself was conducted in two main directions:theoretical and documentary-empirical. From the aspect of general archaeological theory, theestablishing of cultural-historical archaeology within the main theoretical paradigm in Serbia andthe role of museums in that process were investigated through the comparative analysis ofliterature and archival documents. The specificity of development of museum activity andexhibition models lies in the fact that the National Museum in Belgrade, as the central museuminstitution, from its foundation all until the middle of the 20th century, was a scientificarchaeological institution as well. Thus, the museum institution and the archaeological disciplinewere directly connected through all phases of development, from scientific research to therealisation of exhibitions and the communication with the audience. The museumcommunication of archaeology was simultaneously observed in the context of social order andits changes, i.e. transformation of the museum institution through the change of its socialenvironment and ideological framework, but also through the change of paradigms in themuseum activity itself. These phenomena can also be traced both globally and locally, so that theinfluence of scientific theories from the second half of the 20th century, such as the corpus of newand post-processual archaeology, on the clearly established cultural-historical model and thelevel of their echo in museum exhibitions was investigated as well.In the documentary-empirical part of the research, the focus was on permanent andtemporary archaeological exhibitions in Serbian museums, in the period from establishing thesocialist Yugoslavia until 2010, where 20 museum institutions were taken into consideration: from the territory of Serbia proper (5), Belgrade (2) and Vojvodina (3). All temporary exhibitionsfrom the selected museum institutions were completely catalogued, with a catalogue covering189 units.Special emphasis was placed on the National Museum in Belgrade (National Museum ofSerbia) because the mentioned common development of this institution and the archaeologicaldiscipline at the end of the 19th century was legalised by the provision that the director of theNational Museum had to be a professor of archaeology at the Great School (University ofBelgrade). In the interwar period, the phenomenon of the Prince Paul Museum has anoutstanding place, and at that time a large museum interpretation of archaeology was realised. Inthe postwar period and under new social circumstances, the position of this institution within thescientific, archaeological research changed. By obtaining the status of central museum institutionand the central museum for archaeological and numismatic material, the National Museum inBelgrade gained enormous influence on other museums, as the main generator of models ofpermanent exhibitions or temporary archaeological exhibitions.The Museum of Vojvodina, as a representative example which can serve forunderstanding the complete process from scientific research, participation in the construction ofthe cultural-historical paradigm, to the global museum interpretation of archaeology of a largergeographical and cultural area, was chosen for the case study.The process of keeping archaeological heritage, as well as the dynamics and main trendsof development of the archaeological exhibition narrative in Serbia, were investigated throughfive phases illustrated by the examples of eight selected museums: National Museums in Čačak,Kraljevo, Kruševac, Leskovac, Kikinda, Museum Ras in Novi Pazar, Museum of the City ofBelgrade and the Museum of Srem in Sremska Mitrovica.The dissertation tends to present the manner in which the two global corpora ofarchaeological and museological theories developed in Serbia and how they are connected as theinterpretative base of archaeological heritage in the museum environment, as well as the states ofscience that had preceded them. The identification of the problem in the research and museumpractices leads to understanding the complexity of this relationship and establishing its place inthe process of cherishing the archaeological, i.e. distant past. The key points of possible,indispensable changes are indirectly positioned through this process.

Opis (srp)

Предмет овог истраживања je проблематизација процеса музеализацијеархеолошког наслеђа у савременом друштву, који има двоструки карактер. С једне стране,то је питање тумачења хронолошки веома удаљене прошлости, што је предметархеолошког испитивања као главног извора научног сазнања о њој. С друге стране,поставља се питање представљања археолошких артефаката и ширења знања, у чемуглавну улогу играју музеји кроз своје изложбене наративе. Предмет истраживања се отуданалази између два сазнајна контекста: археолошких теорија и пракси, од којих зависиразумевање и интерпретација прошлости и музеологије и музеографије, на које сеослањају музејски наративи. Истраживање у фокус ставља искуства у Србији, почев одXIX века када су формиране прве музејске установе, пре свега Народни музеј у Београду, иутемељена археологија као научна дисциплина, преко двадесетог века када је овајисторијат најдинамичнији, закључно са првом деценијом XХI века.Полазиште наше хипотезе је било да постоји јасно успостављена релација измеђукултурно-историјске археологије, као главне археолошке парадигме у Србији итрадиционално схваћене музеологије, чији су музеографски елементи и даље доминантнаконцепција у српским музејима. Ова релација водила је специфичном развоју музејскеделатности и изложбених модела као основном начину на који су артефакти древнепрошлости као непосредна сведочанства, али и као знање о њој, присутни у друштву ијавности.Стога се и методологија истраживања базирана на двема окосницама, археолошкоји музеолошко-херитолошкој, док је само истраживање спроведено у два основна тока:теоријском и документарно-емпиријском. Са аспекта опште археолошке теорије,истражено је успостављање културно-историјске археологије у главну теоријскупарадигму у Србији и улога музеја у том процесу, кроз компаративну анализу литературе иархивских докумената. Специфичност развоја музејске делатности и изложбених моделапочива у томе што је Народни музеј у Београду, као централна музејска установа, од свогоснивања па све до средине XХ века, представљао и научну археолошку институцију.Тиме су музејска институција и археолошка дисциплина непосредно повезани кроз свефазе развоја, од научног истраживања до изложбене реализације и комуникације сапубликом. Истовремено је музејска комуникација археологије посматрана у контекстудруштвеног уређења и његових промена, односно мењања музејске установе кроз променуњеног друштвеног окружења и идеолошког оквира, али и промена парадигми у самојмузејској делатности. Ови феномени се такође могу пратити и на глобалном и на локалномнивоу, те је тако истражен и утицај научних теорија из друге половине XX века, попуткорпуса нове и постпроцесне археологије на јасно успостављени културно-историјскимодел и ниво њиховог одјека у музејским поставкама.У документарно-емпиријском делу истраживања фокус је био на археолошкимсталним и повременим поставкама у музејима у Србији, у периоду од успостављањасоцијалистичке Југославије до 2010. године, при чему је узето у обзир десет музејских установа: са територије уже Србије (5), Београда (2) и Војводине (3). Извршена је икомплетна каталогизација повремених изложби изабраних музејских установа (каталогобухвата 189 јединица).Посебан акценат је на Народном музеју у Београду (Народном музеју Србије), јер језаједнички пут ове установе и археолошке дисциплине крајем XIX века и озакоњен тимешто је управник Народног музеја могао бити само професор археологије на Великојшколи. У међуратном периоду феномен Музеја кнеза Павла има истакнуто место, када сереализује и велика, музејска интерпретација археологије. У послератном периоду и новимдруштвеним околностима, позиција ове установе у научном, археолошком истраживању семења. Са добијањем статуса централне музејске установе и матичног музеја заархеолошки и нумизматички материјал, Народни музеј у Београду је остварио огроманутицај на остале музеје, као главни генератор модела сталних поставки или повременихархеолошких изложби.За студију случаја изабран је Музеј Војводине, као репрезентативни пример на комесе може сагледати комплетан процес од научног истраживања, учешћа у изградњикултурно-историјске парадигме, до глобалне музејске интерпретацијe археологије једневеће географске и културне целине.Процес баштињења археолошког наслеђа, као и динамика и главни токови развојаизложбеног наратива у Србији, истражени су кроз пет фаза илустрованих преко примераосам изабраних музејских установа: Народни музеји у Чачку, Краљеву, Крушевцу,Лесковцу, Кикинди, Музеј Рас у Новом Пазару, Музеј града Београда и Музеј Срема уСремској Митровици.Дисертација тежи да сагледа на који начин су се два глобална корпуса археолошке имузеолошке теорије развијала у Србији и на који начин су повезана као интерпретативнабаза археолошког наслеђа у музејском окружењу, као и стања науке која су им претходила.Идентификација проблема у истраживачкој и музејској пракси води ка разумевањусложености овог односа и утврђивању његовог места у процесу баштињења археолошке,као далеке прошлости. Кроз овај процес су индиректно позициониране и кључне тачкемогућих, преко потребних, промена.

Opis (srp)

Историја уметности - Музеологија и херитологија / Art History - Museology and heritology Datum odbrane: 07.02.2024.

Jezik

srpski

Datum

2023

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 3.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 3.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/at/legalcode

Predmet

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija umetnosti

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Muzeologija. Muzeji

Museology / heritology, museum exhibitions, archaeological heritage, National Museum in Belgrade, Museum of Vojvodina

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija umetnosti

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Muzeologija. Muzeji

Музеологија / херитологија, музејске изложбене поставке, археолошко наслеђе, Народни музеј у Београду, Музеј Војводине