Naslov (eng)

Atraktivnost Srbije za strane direktne investicije : u svetlu 'nearshoring' aktivnosti evropskih kompanija

Autor

Bjelić, Predrag

Opis (srp)

Na početku 21. veka privredna aktivnost u svetu se odvija u okvirima novih oblika privredne saradnje, koji su se razvili usled procesa liberalizacije globalnog trgovinskog režima i deregulacije u mnogim zemljama sveta. Međunarodna trgovina je doživela određeni stepen integracije, dok je proizvodnja dezintegrisana kroz oblike međunarodne proizvodnje i organizovana u obliku globalnih lanaca vrednosti (eng. Global Value Chains – GVC)1 . Ovo se često označava kao period globalizacije svetske privrede, koji je nastupio posle 1990. godine, ali nije i prvi ovakav period u ljudskoj istoriji. To je omogućilo optimizaciju korišćenja resursa na globalnom nivou i prenošenje mnogih zadataka (eng. Tasks) od strane globalnih kompanija van svojih matičnih zemalja (eng. Outsourcing). Pod zadacima se ovde podrazumeva obavljanje pojedinih faza proizvodnog procesa. Ali poslednjih godina videli smo porast spoljnotrgovinskih barijera, uključujući i rast carina, što neki autori nazivaju procesom deglobalizacije (eng. Deglobalisation) ili, kako je neki nazivaju, usporavanjem globalizacije (eng. Slowbalisation)2 . Osim porasta carinskih stopa koji se beleži od pre pet godina, beleži se i rast primene necarinskih barijera, koje su već nekoliko decenija supstitucija za carine kao instrument restriktivnosti spoljnotrgovinskih režima mnogih zemalja. Ali od 2017. godine Komisija UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) beleži i veću restriktivnost zemalja u politikama koje regulišu strane direktne investicije (SDI), u većini zemalja u svetu. Na slici 1 vidimo da od 2017. godine pada broj mera koje zemlje uvode da olakšaju priliv SDI i deluju u korist investitora, a istovremeno raste broj mera koje otežavaju priliv SDI u zemljama. Još uvek je veći broj olakšavajućih mera u svetu (58) u odnosu na otežavajuće mere 2021. godine (42), ali ovi podaci govore ipak o rastu restriktivnosti u nacionalnim investicionim politikama zemalja. U prilog našoj tvrdnji za procesom deglobalizacije u poslednjoj deceniji, osim restriktivnijeg spoljnotrgovinskog i investicionog režima u većini zemalja sveta, a posebno u najmoćnijim svetskim privredama, svedočimo i procesu razbijanja globalnih lanaca vrednosti i jačanju regionalnih lanaca vrednosti (eng. Regional Value Chains – RVC). Jačanje RVC je uslovljeno zaustavljanjem procesa multilateralne trgovinske liberalizacije, pod okriljem Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organization – WTO), a porastom broja regionalnih trgovinskih sporazuma, koji osim liberalizacije carinskog i necarinskog režima zemalja potpisnica predviđaju čak i mogućnost regionalnog i dijagonalnog kumuliranja porekla proizvoda, što povećava broj proizvoda koji se mogu izvoziti po preferencijalnim carinama i što naročito pogoduje proizvodnji u okviru regionalnih lanaca vrednosti.3 Ovo zatvaranje u regionalne trgovinske blokove uslovljeno je i geoekonomskim promenama u svetu, i podržano i političkim odlukama, kao što je Izvršna naredba američkog predsednika Bajdena, koja traži da se američke kompanije više oslanjaju na sirovine iz regionalnih, američkih izvora, a što manje iz kineskih izvora.4 Iako Kina zastupa tezu da je globalizacija svetske privrede dobra, i traži veću ulogu u svetskoj privredi, i ona se kroz jačanje regionalnih trgovinskih sporazuma i ekonomske saradnje u Aziji nameće kao dominantna ekonomska sila u regionu Istočne Azije. Mnogi smatraju da je povlačenje SAD iz pregovora o Transpacifičkom trgovinskom i investicionom partnerstvu (eng. Trans-Pacific Partnership Agreement), pod predsednikom Trampom 2017. godine, otvorilo prostor za značajniju ulogu Kine u ovom regionu.5 Sva ova dešavanja imaju za posledicu ograničenje globalnih lanaca vrednosti (eng. Global Value Chains – GVC), pa čak i njihovo kidanje, zatvaranje u okvire regionalne / blokovske trgovine, porast cena globalnog transporta usled manjeg obima prevoza, što je uslovilo premeštanje poslovnih aktivnosti bliže matičnoj zemlji, zbog kraćih transportnih ruta, povoljnijeg režima trgovine i skraćenja lanaca snabdevanja i isporuke. Kada preduzeća poslovne aktivnosti izmeštaju izvan samog preduzeća (eng. Outsourcing), pod uslovima globalizacije dolazilo je do prakse da se te poslovne aktivnosti, kao na primer međunarodna proizvodnja i slično, obavljaju u preduzećima u drugim zemljama (eng. Offshoring). I dok su uslovi za razvoj globalnih lanaca vrednosti bili povoljni, 5 Izvor: China looms behind regional trade agreements, East Asia Forum, Internet, 24 December 2021, https://www.eastasiaforum. org/2021/12/24/china-looms-behind-regional-trade-agreements/. sprovođena je politika ‹offshoringa›, u kojoj nije bila bitna udaljenost zemlje u koju su poslovne operacije izmeštane, odnosno posmatrane su zemlje u kojima su sirovine bile najpovoljnije pa makar to bile i veoma udaljene zemlje (eng. Farshoring). Za EU i SAD takva lokacija je bila, na primer, Istočna Azija. Ali u sadašnjim uslovima rasta cena transporta, poremećaja u snabdevanju zbog dugih lanaca nabavke i promenjenih geoekonomskih okolnosti, preduzeća iz razvijenih zemalja gledaju da svoje poslovne operacije premeste u zemlje koje su teritorijalno bliže (eng. Nearshoring), povezanije infrastrukturno i sa kojima je još povoljan spoljnotrgovinski režim. Za preduzeća iz EU takva lokacija su, na primer, zemlje jugoistočne Evrope. Znači, ‹nearshoring› predstavlja seljenje poslovnih operacija u druge zemlje, putem SDI, koje su bliže zemlji matici posmatranih kompanija. Pre nego što opišemo značaj ove prakse za Srbiju i preporuke za njeno prilagođavanje interesima naše zemlje, osvrnućemo se na osnovne podatke o prilivu SDI u Srbiju i značaju stranih kompanija u našoj privredi.

Jezik

engleski

Datum

2022

Licenca

© All rights reserved

Predmet

Ključne reči: nearshoring, strane direktne investicije, Srbija,

Deo kolekcije (1)

o:28218

Ekonomski fakultet