Naslov (srp)

Разговор о смислу као начин да се буде

Autor

Ранчић, Дуња

Publisher

Opis (srp)

Иако се пред читаоцима нашла средином 2019. године – време које данас изгледа барем деценију далеко – последња књига Ненада Николића још увек није отпочела свој прави читалачки живот. Иако је у данима пре велике промене имала и представљање јавности код издавача, на Коларцу и на Другом програму Радио Београда, као и препознавање значаја у виду награде „Никола Милошевић“, над њом и даље стоји отворена могућност да постане једна од оних вели- ких књига које се не читају иако се о њима на различите начине го- вори. Разлог за такво стање може бити исти као и разлог за реч која се приликом говора о њој најчешће спомиње – подвиг – али не тек у смислу да се пред читаоцем налази захтевних нешто више од петсто страница основног текста и још око две стотине густих страница на- помена (међу којима неке замахом и обимом чине засебне есеје или мале научне прилоге). Подухват који је пред читаоцем пре него што и отвори прву страницу у томе је што најпре себи мора дати одговор на ултимативно питање, једнако тешко, али нешто ређе постављано него оно којим се књига отвара: шта је данас, треба ли нам и зашто бисмо се уопште бавили проучавањем историје књижевности? Лако је онима који су одабрали да им то буде професија, опклада на да је саморазумљив одговор, па макар био и таутолошки. Међутим, од- рекне ли се обавезе или способности да се тим одговором сагради мост којим би и читалачка заједница делила такво убеђење, читава проблематика књиге нађе се пред понешто новинарски неспретно па ипак генијално формулисаном дилемом: да ли је књижевна исто- рија приповедна или академска дисциплина? Одлучи ли се унапред да о питањима којима је данас засут наш шарени „књижевни жи- вот“ – нашим новим књигама и бестселерима, и савременим пери- одизацијама, и превредновањима канона, и реформамапрограма, и могућностима историје књижевности, уопште начином како данас књижевност јесте – одговоре не могу да дају књиге писане пре 20 или 150 година, те да се њихово читање и анализа осећају по некак-вој академској мемли и да их треба препустити онима који су добро- вољно изабрали да своје (разуме се, досадне) животе проведу над њима, Идентитет српске књижевности може остати књига о којој се може говорити уз уопштено слагање о обиму и значају великог посла, тек узгредно приговарајући избору овог или оног термина, присуству или одсуству овог или оног проучаваоца (занемарујући сасвим текст и аргументацију којом је сваки од ових избора образ- ложен). Такав став, међутим, биће равнодушан пред податком да се последња књига сиве едиције „Књижевне мисли“ Српске књижевне задруге пре ове појавила пре чак 32 године, или пред оним да про- граме предмета Српског језика и књижевности кроје безимена тела која прописују промоцију политичких агенди као начин на који се данас мора учити тумачење књижевног дела; став равнодушан пред знацима да се књижевност као простор слободе сужава и инстру- ментализује управо одустајањем од мишљења и заобилажењем по- стављања тешких питања.

Jezik

srpski

Datum

2021

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 4.0 - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 4.0 International License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/4.0/legalcode

Deo kolekcije (1)

o:25609

Факултет за образовање учитеља и васпитача Уни...