Фрагмент и фантом лепоте
Песми се може приписати одређена аналитичко есејистичка податност која потиче, макар у одређеној мери, од њене фрагментарне тематске ситуираности, јер тема коју узима за свој „фрагмент” јесте веома широко рефлексивна (филозофска) и да би на њу одговорила песма нужно нуди (само) један краткотрајан ритмички сажетак свевремено уприсутњеног питања живота и писања. Оваква отвореност песме даје надасве широко поље да се њен тумач самосвојно интерпретативно размахне, каткада грешећи тиме што постаје одвише удаљен од песме која је предмет анализе, те је његов текст пунозначнији тек на маргинама заметнуте песме. У овој песми збирке Писмо Лалић спонтано изједначава песништво са певањем о лепоти, чиме расправа о лепоти задобија већи поетички значај. Песма „Фрагмент” одише „класицистичким” духом, значењски и мисаоно се чини семантички прегнантна, њен крај је мистичан и сложен у својој истовременој јасности, што представља једну од Лалићевих поетичких доминанти, која упозорава да се у критичарском раду о овој поезији многи олако донесени судови не подразумевају. „Класичност” не происходи само из „делимичног” упућивања на Пиндара, нити из подражавања форме (хексаметар) већ из повишеног реторског високомодернистички интонираног склопа. Показаће се како песма „Фрагмент” заслужује истакнутије место у песниковом опусу, односно како је треба назвати, једном од Лалићевих „аутопоетичких”.
srpski
2021
© All rights reserved