Naslov (srp)

Однос духовних и свјетовних власти у доба иконоборства у Византији : докторска дисертација

Autor

Ilić, Živko J., 1975-

Doprinosi

Popović, Radomir, 1954-

Opis (srp)

Обавезујући чланове Цркве да се повинују свјетовним властима и поштују државне законе, а у име испуњења заповијести Божије, духовне власти одвојиле су од свјетовних власти питања вјере и побожности. Овим гестом Црква је траси-рала пут којим је заштитила свјетовне власти од духовних а духовне од свје-товних. Овакву одлуку, која је својеврсни заокрет у односу на пређашње много-божачко поимање односа духовних и свјетовних власти у Римском царству, могао је увести само Господ Исус Христос Који нас је научио шта припада ћесару а шта Њему (Мт 22, 21; уп. Мк 12, 17; уп. Лк 20, 25). Спасење човјечанства, као коначни циљ дјеловања духовних и свјетовних власти, основа је синергије Цркве и државе. Ову слогу благовијести Црква, а држава је прихвата као начело свог рада. Хришћанска Црква појавила се као заједница и друштво, које је у сваком смислу различито, али и независно од државе по циљу, мисији, поријеклу, суду, закону и др. Духовне и свјетовне власти у својим посебним сферама – Црква у чисто црквеној, а држава у чисто државној –независне су једна од друге, али у дјеловању на остварењу заједничког циља онесу међузависне. Историографија је забиљежила два гоњења Цркве Христове: у вријеме владавине паганских римских императора до Миланског едикта 313. године и у вријеме иконоборства. Иконоборачка криза (726–843), као друго гоњење Цркве, начас је прекинула константиновско-јустинијановски идеал симфоније између духовних и свјетовних власти у Византијском царству. Овај нови прогон дјелимично развлашћује Цркву, унижавајући њену духовну власт. Вријеме владавине византијских царева Лава III Исавријанца (717–741) и његовог сина Константина V Копронима (741–775) остало је запамћено по мјерама репресије. За поштоваоце култа светих икона нарочито је било неподно- шљиво вријеме послије Првог иконоборачког сабора одржаног 754. у Јерији, а најтеже је било у доба крваве декаде (762–775). Ипак овакво држање свјетовних власти не може се окарактерисати као „цезаропапизам“, јер он није иманентан ниједној држави па ни Византијском царству

Opis (srp)

Теологија - Историја Цркве / Theology - History of Church Datum odbrane: 25.10.2018.

Opis (eng)

By obligating the Church members to obey secular authorities and comply with government laws, as to fulfill the commandments of God, spiritual authority separated the issues of faith and devoutness from secular authority sphere. By such gesture the Church paved the path facilitating protection of secular authority from the spiritual one as well as spiritual authority from the secular one. Such a decision, which was sui generis a turning point comparing to the previous polytheistic conception of the relationship between spiritual and secular authority in the Roman Empire, could have been introduced only through Our Lord Jesus Christ, Who has taught us of what belongs to Caesar and what belongs to him (Mt 22, 21; cf. Mk 12, 17; cf. Lk 20, 25). Salvation of mankind, as the ultimate goal of both spiritual an secular authority, makes the synergic basis between the Church and the Government. Such concord is announced by the Church and accepted by the Government as their working principle. The Christian Church emerged as a king of community and society divergent in every sense, but also inependent from the Government by its purpose, mission, origin, judgment, laws, etc. Spiritual and secular authorities in their separate spheres – Church in a purely ecclesiastical, and Government in a purely civic sphere – are independent from each other, but in their actions in achieving of the common goal they are interdependent. Historiography has recorded two periods of persecution of the Church of Christ: during the reign of the pagan Roman emperors up to the Edict of Milan in 313. and during the iconoclasm period. Iconoclastic crisis (726–843), as the period of second persecution of the Christian Church, momentarily interrupted the Constantino-Justinianic ideal of symphony between the spiritual and secular authorities within the Byzantine empire. This new persecution partly upowered the Church, degrading its spiritual authority. The reign of the Byzantine Emperors Leo III the Issaurian (717–741) and his son Constantine V Copronymus (741–775) remembered by the repressive measures. Period after the first heretic Iconoclast Council in 754. in Hieria was particularly challenging for people venerating the icons of Saints. The most difficult time was the socalled bloody decade (762–775). Still such position of secular authorities cannot be characterized as „caesaropapism“, because it is not something immanent in any State thus neither in the Byzantine Empire.

Jezik

srpski

Datum

2018

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 2.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 2.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.0/at/legalcode

Predmet

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija crkve. Istorija hrišćanstva

The Church, Patriarch of Constantinople, Byzantine, spiritual authorities, iconophilia, Byzantine Emperor, iconoclasm, secular authorities, Holy icons, State

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Istorija crkve. Istorija hrišćanstva

Црква, цариградски патријарх, Византија, духовне власти, иконопоштовање, византијски цар, иконоборство, свјетовне власти, свете иконе, држава