Digitalni repozitorijum
Univerziteta u Beogradu
{{ mc.sd.lang | uppercase }}
Стилско-тематске одлике романа Петра Сарића
Марија С. Јефтимијевић, Михајловић
Костић, Драгомир
Петар Сарић се сматра најбољим приповедачем у послератној књижевности Косова и Метохије, стожером савремене српске прозе на овом подручју, чија је улога у утемељењу романа као форме изузетно значајна. Али, он није само најпознатији косовскометохијски, већ и значајан српски писац, чија су остварења награђивана престижним књижевним наградама. Корпусом нашег проучавања обухваћено је његових седам романа неједнаког обима, али и неједнаке уметничке вредности: Велики ахавски трг (1972), Сутра стиже Господар I и II (1979), Дечак из Ластве (1986), Петруша и Милуша (1990), Страх од светлости (2005), Сара (2008) и Митрова Америка (2012). Међутим, треба рећи да Сарић није само романсијер, иако је познат по романима, већ и песник,драмски писац, публициста и приповедач.Романи Петра Сарића се првенствено могу тумачити као попришта људских драма појединаца, које добијају карактер општег, универзалног сукоба човека са собом и са светом око себе, са његовим ограничењима и немогућностима да човек осети пуну меру своје космичности. Драме Сарићевих јунака нису увек везане за конкретно време и конкретан простор, али су универзалне и вечне. Спајајући реалистичко и мистично, традиционално и модерно, прошло и садашње, лично и колективно, Сарић се остварује као романописац традиционалистичке провенијенције модернистичког сензибилитета.Кључан хронотоп на којем је засновао наративну структуру већине својих романа јесте митопоетски простор Бањана – место пишчевог рођења (предео између Никшића, Билеће и Требиња, на граници Црне Горе и Херцеговине). Патријархална култура и епска традиција Сарићевих Бањана, које одређују судбину колектива али и појединца у њему, постају темељ тематско-садржинске основе готово свих његових романа. Они као матрица бивају очувани чак и када се тај митски бањански простор, временски и просторно „измести“ у друге крајеве 7 – простор Косова и Метохије, на пример, одакле потичу поједини ликови или је пак реч о другачијој култури. Овај простор захваћен је у свој својој епској ширини и значењу, у архетипским и хијерархизованим односима међу књижевним јунацима, у садржини која обухвата историјске и параисторијске ситуације, легенде, обичаје, колективно племенско.Класичан реалистички поступак својих романа Сарић је знатно обогатио елементима магијског реализма, чудесног и фантастичног, уздижући тако поједине ликове и појаве изнад уобичајеног и просечног (естетска епифанија или озарење коју поједини ликови доживљавају кроз светлост као божански принцип, митско и легендарно). Он је на тај начин створио два приповедна света: један актуелни (апсолутни) који конституише сферу „стварности“ за индувидуе у приповести и дуги могући (релативни), који происходи из чинова креирања света и/или чинова представљања света од стране истих тих индивидуа, у смислу веровања, жеља, сањарења или замишљања. Честа употреба курзива, најчешће да означи монолошку форму приповедања (како из позиције приповедача, тако и из позиције протагониста романа), али и да у први план истакне оно што сам писац сматра као најбитније (одређена запажања, констатације о догађајима или ликовима), у функцији је уживљавања читаоца у свет романа, реалистичан и фантазмагоричан истовремено, али и бољег успостављања континуитета тока свести појединих ликова романа. Такав поступак остао је карактеристика Сарићевог приповедања све до данас, до најновијег романа Митрова Америка.
srpski
2016
Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY 2.0 AT - Creative Commons Autorstvo 2.0 Austria License.
http://creativecommons.org/licenses/by/2.0/at/legalcode
3819