Naslov (srp)

Ђенерал Радомир Вешовић (1871‒1938): Живот и дјело

Autor

Вучетић, Д. Филип

Doprinosi

Виријевић, Владан
Стаматовић, Александар

Opis (eng)

General Radomir Vešović represents a complex and multifaceted historical figure, marked by numerous contradictions. For this reason, the research process undertaken in this dissertation has proven both more challenging and more engaging. His lifetime and public activity coincided with an era of profound events in the Balkans and Europe as a whole. These were the two Balkan Wars, during which the political and territorial map of the region was significantly altered in comparison with the centuries-old borders. This was followed by the European War, later known as the World War, which saw the collapse of four empires and the creation of a number of new states upon their ruins. General Vešović was an active participant in this entire process.The research framework, and the conclusions drawn regarding General Vešović, may be followed along two principal lines. The first is military. Within the Montenegrin state, he built an impressive military career, distinguished as the liberator of Plav, Gusinje, Dečani, and Đakovica. During the European War, he successfully defended Montenegro’s eastern frontiers against Albanian incursions, and from mid-1915 he became entangled in political and diplomatic affairs as governor of Scutari (Shkodër). The culmination of his military career was his appointment as Minister of War of the Kingdom of Montenegro. However, this appointment marked the beginning of a rapid and often contradictory decline in his military trajectory. He came to be labeled the so-called “capitulatory minister,” a designation later employed by his political opponents during the 1920s interwar period. The second phase of the European War in Montenegro, characterized by harsh Austro-Hungarian occupation, further shaped the controversial course of his career. Vešović emerged as one of the organizers of the uprising in Montenegro, thereby exposing the population to severe reprisals by the occupiers. In the opposite extreme, after formally affiliating with the komita resistance, he was eventually pacified, only to become an Austro-Hungarian collaborator. This fact, too, was subsequently exploited by his political adversaries in their efforts to discredit him.At the very end of the European War, returning from internment, Vešović emerged as a strong advocate of the creation of a Yugoslav state, presenting himself to Serbia as the figure who could assume the role of unifier in Montenegro. Yet he was not trusted, precisely because of his controversial record as a komita. Alongside Serdar Janko Vukotić, he was the first Montenegrin high-ranking officer to be incorporated into the army of the newly established Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes, with the rank of divisional general. His discontent, for reasons known primarily to himself, became apparent as early as 1919, when he requested retirement. From this position, now as a retired general, he once again, under controversial circumstances, turned towards the opponents of unification and the Montenegrin émigré government in France. At the end of this, now overtly political episode, he even faced trial, only to be ultimately pardoned by King Alexander Karađorđević after a series of complications.The Montenegrin Federalist Party gathered at its top several equally controversial political figures, among whom was General Vešović. In attempting to engage in politics as a Montenegrin federalist during the 1920s, Vešović left no deeper political imprint. In fact, his political significance derived mainly from his earlier military prominence. By the late 1920s and early 1930s, however, he made a complete turnabout by supporting King Alexander Karađorđević’s royal dictatorship. In the final years of his life, General Vešović became increasingly marginalized, passing away far from his native Montenegro, and even away from Belgrade as the capital, in Slavonski Šamac in 1938.

Opis (srp)

Ђенерал Радомир Вешовић представља сложену и комплексну историјску личност, пуну контрадикторности. Због тога је истраживачки поступак ове дисертације био изазовнији, али и занимљивији. Његово вријеме живљења и прегалаштва било је вријеме великих догађаја на Балкану, али и у Европи. То су била два балканска рата, у којима су границе на Балкану знатно измијењене у односу на оне које су вјековима постојале. Након тога је услиједио и Европски, касније називан и Свјетски рат, у којем су пропала четири царства, а на њиховим рушевинама је створен низ нових држава. У читавом том процесу, ђенерал Вешовић је био учесник.Истраживачки поступак, и доношење судова о ђенералу Вешовићу на основу њега, могу се пратити у два главна правца. Први је војнички, у коме је он у црногорској држави остварио импозантну војничку каријеру, ослободиоца Плава, Гусиња, Дечана и Ђаковице. У Европском рату је успјешно штитио источне границе Црне Горе од Албанаца, уплевши се од половине 1915. године и у политичке и дипломатске игре као командант Скадра. Врхунац његове војничке каријере представљало је именовање за министра војног Краљевине Црне Горе. Међутим, од тада почиње његов брзи и суновратни, често контрадикторни дио војничке каријере. Постао је тзв. капитулациони министар, а као такав је означен од својих политичких противника двадесетих година међуратног периода. Други дио Европског рата у Црној Гори, који је донио тешку аустроугарску окупацију, обиљежиће и његов даљи контроверзни војнички пут. Он постаје организатор устанка у Црној Гори, увлачећи народ у тешке репресалије од стране аустроугарског окупатора. Идући у другу крајност, у формалном комитовању постаје потпуно пацификован, предаје се, да би на крају постао аустроугарски колаборатер. Ту чињеницу такође ће касније користити његови политички противници за његову дискредитацију.На самом крају Европског рата, враћајући се из интернације, Вешовић постаје велики заговорник стварања југословенске државе, нудећи Србији да он у Црној Гори преузме улогу ујединитеља. Но, није му се вјеровало, управо због његовог контроверзног комитовања. Он је први црногорски високи официр, уз сердара Јанка Вукотића, који је преведен у нову војску Краљевине СХС са чином дивизијског ђенерала. Своје незадовољство испољио је већ 1919. године, из њему знаних разлога, тражећи пензионисање. Из позиције већ пензионисаног ђенерала, он се опет под контроверзним околностима окреће противницима уједињења и емигрантској Влади у Француској. На крају ове, сада већ политичке епизоде, доспијева и на суд, да би послије низа перипетија био аболиран од стране краља Александра Карађорђевића.Црногорска федералистичка странка је у самом врху окупила неколико такође контроверзних политичких личности, у које спада и ђенерал Вешовић. Окушавајући се и у политици, као црногорски федералиста 20-их година, Вешовић није оставио озбиљнији политички траг. Заправо, из његовог војничког значаја у прошлости произилазио је и његов политички значај. И ту, крајем 20-их и почетком 30-их година, прави потпуни заокрет, подржавши диктатуру краља Александра Карађорђевића. Посљедњих година живота ђенерал Вешовић бива све више маргинализован, да би живот окончао ван своје Црне Горе, чак и Београда као престонице, приликом посјете кћерци у Славонском Шамцу, 1938. године, гдје је и сахрањен.

Opis (srp)

-

Jezik

srpski

Datum

2026

Licenca

Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 3.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 3.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/at/legalcode