Naslov (eng)

Mythopoetic Imaginarium of J. R. R. Tolkien

Autor

Gičić Pustojlić, Marija A., 1981-

Doprinosi

Paunović, Zoran, 1962-

Opis (eng)

John Ronald Reuel Tolkien (1892-1973), Oxford professor of Anglo-Saxon and English Language and Literature, was a man who ‘retold the cosmos’ by inventing a new history of the world, thus creating the possibilities for a new future. It is a well-known fact that Tolkien felt aggravated by the loss of Anglo-Saxon mythology to oblivion – a fate that befell many other mythological systems. Where genuine historical sources cease to exist, Tolkien recognized a need for sources of a different kind, setting himself on a narrative quest for the forgotten ancient belief, aiming to recount the truth of man and world that also had to have been the goal of the original storytellers – those real or imaginary creators of myths, epics and fairytales. Just as he was a pioneer in the interpretation of Old English literature, offering the very first reading of Beowulf as epic of literary and not only historical merit, in publishing The Lord of the Rings (1954-55) Tolkien instigated a massive landslide, the debris of which is still at our feet: the establishing of epic fantasy as a new genre that confronts factual and fantastical history, blurring (and, as we shall attempt to prove, transcending) the boundary the between the natural and the supernatural. J. R. R. Tolkien’s mythopoeic cosmogony, in its grand scope and detail, enabled its creator to enter the modern era through the main gate, while the stronghold it has in fairytale and myth created a fairly unique phenomenon whose very structure defies accustomed modes of literary interpretation. The understanding of literature as fiction proves insufficient in disentangling Tolkien’s intricate narrative weave – imagination must be apprehended as veracity in order to perceive the belief in spiritual truths that Tolkien felt mythology preserved and mythopoeia – being a creative act of narrative kind – revealed and brought closer. That is, within Tolkien’s imaginarium, imagination is not shaped into fiction as much as creation is recognized as truth. Tolkien’s entire opus serves as a certain apology of the fairy-story, that infinite supplier of beauty for this, and the other, world. Consequently, the main difficulty in critical reception lies precisely in the fact that Tolkien’s works are permeated with too much ‘Faërie’ to be interpreted as novels and too much realism to be interpreted as fairy-stories. Therein we encounter another relevant question that needs to be addresses, the role of the storyteller in the context of myth, both of ancient and modern times. The myth, which was once fact, now is only history, and it is upon us to examine whether, and to which extent, an ‘artificial’ creation can lay claim to imagination as the truth. To that effect, it is important to consider the fate of myth, especially in modern times, as well as the position of the artist who maintains not the mythic narrative but the mythic quality – the mythopoet as the modern mythmaker.

Opis (eng)

Social Sciences and Humanities - Philology / Друштвено-хуманистичке науке - Филологија / Социальные и гуманитарные науки - Филология Datum odbrane: 06.04.2016.

Opis (srp)

Оксфордски професор староенглеског језика и енглеске књижевности Џон Роналд Рејел Толкин (1892-1973), човек је који је „препричао космос,“ измишљајући нову историју света и отварајући могућности за нову будућост. Познато је да је Толкин био погођен недостатком „праве“ англосаксонске митологије – а слична судбина важи и за бројне друге изгубљене митолошке системе. Тамо где престају реални историјски извори, Толкин је препознао потребу за изворима друге врсте, и дао се у наративну потрагу за изгубљеном пра-вером, у циљу приповедања истине о човеку и свету коју су за наум морали имати и првобитни приповедачи – ти фиктивни или реални творци митова, епова и бајки. Као што је био пионир у тумачењу староенглеске књижевности па тако изнедрио прво читање „Беовулфа“ као спева од књижевног а не само историјског значаја, Толкин је објављивањем трилогије „Господар прстенова“ (1954-55) отпочео одрон чије смо лавине и данас сведоци: формирање епске фантастике као жанра који сучељава физичку и фиктивну историју па самим тим замагљује (покушаћемо да докажемо да и трансцендује) границу између природног и натприродног. Митопоетска космогонија Џ. Р. Р. Толкина, детаљна и обимна каква јесте, увела је свог творца на велика врата савременог доба, док је њено упориште у миту и бајци створило готово јединствен феномен, чија структура пркоси класичном виду књижевног тумачења. Разумевање књижевности као фикције није довољно да би се расплело Толкиново наративно клупко – имагинација се мора сагледати као истина да би се дошло до оне вере у духовне истине за које је Толкин сматрао да митологија садржи а митопоетика – будући креативни чин наративног типа – обзнањује и приближава. Односно, Толкинов имагинаријум није простор у којем се имагинација обликује као фикција, већ се креација препознаје као истина. Читав Толкинов опус као да је својеврсна апологија бајке као изворника истине и лепоте овога – и онога – света. Проблем критичке рецепције управо се огледа у томе што су Толкинова дела сувише бајке да би се тумачила као романи, а сувише романи да би се тумачила као (модерне) бајке. Ту се назире још једно релевантно питање којим ћемо се позабавити у оквиру овог истраживања, улога приповедача у контексту мита, како древног тако и модерног времена. Мит, који је некад био истина, данас је само историја, а пред нама је да испитамо да ли и у којој мери једна „вештачка“ творевина може да положи право на имагинацију као истину. У ту сврху је важно сагледати судбину мита, посебно у модерно доба, као и положај онога који у животу одржава не митски наратив већ митски карактер – митопоету као савременог митотворца.

Opis (rus)

Джон Рональд Руэл Толкин (1892-1973) занимал должности профессора англосаксонского языка и английского языка и литературы Оксфордского университета. Это человек, который “пересказал космос,” изобретая новую историю мира и раскрывая возможностей для нового будущего. Известно, что Толкин страдал от отсутствия “реальной” англосаксонской мифологии, но аналогичная судьба постигла и многие другие потерянные мифологические системы. Там где остановились реальные исторические источники, Толкин признает необходимость для других типов источников, и он начал поиски потерянной пра-веры путем повествования, с целью рассказа истины о человеке и мире, которые имели в плане и первоначальные рассказчики - эти фиктивные или реальные создатели мифов, эпосов и сказок. Толкин был пионером в интерпретации древнеанглийской литературы, так как породил первое чтение “Беовульфа,” как стихотворение от литературного и исторического значения. Публикацией трилогии “Властелин колец” (1954-55) начался обвал лавины, которую мы наблюдаем сегодня: создание Эпической фантастики как жанра, который противопоставляет физическую и фиктивную истории и таким образом стирает (попробуйем доказать, что оно трансцендентальное) границу между естественным и сверхъестественным. Мифопоэтическая космогония Дж. Р. Р. Толкина, подробная и обширная, ввела своего создателя через переднюю дверь современной эпохи, а ее опоры находятся в мифе и сказке, создали почти уникальное явление, структура которого не поддается классической форме литературной интерпретации. Понимание литературы как фикции, не достаточно, чтобы разворачивался повествовательный клубок Толкина – фантазию нужно увидеть как истину для того, чтобы прийти к этой вере в духовную истину, за которую Толкин считал что существует в мифологии, а метапоэтика – как будущий творческий акт повествовательного типа, раскрывается и приближается. То есть, фантазия Толкина не пространство, где фантазия формируется как фикция, но признается в качестве истинного творения. Весь опус Толкина представляет своего рода апологию сказки как изначальной истины и красоты одного и другого мира. Проблема критического восприятия действительности выражается в том, что работы Толкина слишком как сказка чтобы интерпретировать их как роман, и наоборот слишком романы чтобы интерпретировать их как (современные) сказки. Есть проблески другого соответствующего вопроса, который будет рассматриваться в контексте данного исследования, а это роль рассказчика в контексте мифа, как древних так и современных времен. Миф, который когда-то был истинный, сегодня только история, но перед нами стоит вопрос в какой степени “искусственное” творение может претендовать на воображение как истину. Для этого, важно рассмотреть судьбу мифа, особенно в современную эпоху, и положение этого кто в жизни не только сохраняет мифический рассказ но и мифический персонаж – метапоэту как современного мифотворца.

Jezik

engleski

Datum

2015

Licenca

Creative Commons licenca
Ovo delo je licencirano pod uslovima licence
Creative Commons CC BY-NC-ND 2.0 AT - Creative Commons Autorstvo - Nekomercijalno - Bez prerada 2.0 Austria License.

http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.0/at/legalcode

Predmet

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Engleska književnost (studije)

J. R. R. Tolkien, myth, mythopoeia, fantasy, fairy-story, imagination

OSNO - Opšta sistematizacija naučnih oblasti, Engleska književnost (studije)

Џ. Р. Р. Толкин, мит, митопеја, фантазија, бајка, имагинација